mib-cornershop.blog.hr

ponedjeljak, 07.09.2009.

Niko nije jači od države

Niko ne sme da vas bije...osim milicije

Pored silnih gramatičkih grešaka voditeljke dnevnika televizije Pink, mogle su se čuti i vesti. Jedna od njih, ako se ne varam i prva, bila je o ranjavanju milicajca u Novom Sadu i izjava Ivice Dačića, koju od njega ne čujemo prvi put, ali me uvek naježi, ,,Niko nije jači od države".

Dačić to poručuje kriminalcima, ali u istoj izjavi kaže da policajci neće biti ,,glineni golubovi". Uz potpuno razumevanja za brige samih milicajaca i njihovih porodica, ove me reči pomalo plaše...deluju mi poznato. Da, setio sam se - 1987. godina, Kosovo i Metohija, demonstracije, milicija u najveće bije ljude, a Slobodan Milošević izjavljuje: ,,Niko ne sme da vas bije". Sećamo se mračnog perioda koji je usledio i kada su ljudi konstantno dobijali batine na ulicama.

Osećam da naš aktuelni Ministar unutrašnjih poslova, član partije koja je bila na vlasti tih crnih '90ih, polagano pokušava da oživi stare navike. Očigledno je da izjave ,,niko nije jači od države" i ,,policajci neće biti glineni golubovi" nagoveštavaju da je neophodno miliciji dozvoliti upotrebu sile ako procene da im je život ugrožen. Jednom kada se tako nešto progura krenuće slobodne interprtacije toga šta je "ugrožavanje života". Da su moje sumnje u ,,slobodne interpretacije" opravdane mogu da posluže svedočenja dugokosih metalaca i rokera koji su uvek sumnjiva lica, sumnjivog ponašanja i redovno podležu policijskom legitimisanju i pretresu po vozovima.

Tako se nadam da grešim u prognozi i da nećemo horski pevati ,,A milicija trenira strogoću" uz policijsko kolo.

Miloš Najdanović

07.09.2009. u 00:46 • 0 Komentara • Print • # • ^

petak, 28.08.2009.

Uspavana Nisomnija: Moja borba sa vetrenjačom

Nisomnija spava

Grad Niš je pre 7 godina dobio jednu manifestaciju - rok festival Nisomnija. Bila je to lepa priča. Moj grad je posetio svetski poznat "Kosheen", a kasnije i Marlijevi "Wailersi". Tadašnja Nisomnija se vodila sloganom "no sleep" iliti na našem "bez spavanja", a došla je do toga da su organizatori utonuli u dubok i dugogodišnji san.

Smene političara u Gradu ozbiljno su finansijski "osakatili" festival, ali su i sami organizatori prestali da se interesuju i nisu ni pomišljali da je vredno boriti se za očuvanje nove niške tradicije. Dobija se malo novca, ne traže se sponzori i da stvar bude još gora, Nisomnija se poslednjih godina organizuje u roku od mesec dana, a javnost se sa programom festivala upoznaje nedelju dana pre njegovog početka.

Nišville tim se dve decenije bori da napravi džez festival evropskih razmera. Iz godine u godinu su sve bliži tom cilju. Po završetku ovogodišnjeg Nišvila, Ivan Blagojević, direktor festivala, medijima je rekao da su imali neke propuste jer su samo 8 meseci radili na organizaciji i da moraju nadalje 12 meseci da rade.

Ove godine je politika umešala prste i sprečila organizovanje besplatnog festivala piva u Nišu, a Nisomnija je njihov spisak izvođača većim delom iskopirala i odlučila da naplati kartu. Opravdanje za takav postupak je manjak novca, jer Grad daje samo 3 miliona dinara. To nije krivica Grada, već organizatora. Zašto bi neko bio dužan da izdvoji 10ak miliona za festival na čijoj organizaciji se radi mesec dana? Ne može se kvalitetan festival napraviti preko noći. Pogledajmo EXIT, Taksirat, Sziget, Kaliakra, Metal Kamp Tolmin, Nektar Demo Fest i druge festivale u regionu koji su počeli od demo festivala, a napravili uspešan festival koji su ponos i dika svoje zemlje.

U Nišu se Nisomnija uporno svodi na jednoličan spisak izvođača i na bendove koje smo mali milion puta gledali u našem gradu, a publika se prikuplja po principu "bolje išta nego ništa" ili "daj šta daš". Kada će neko da počne da razmišlja o potrebama šire publike za aktuelnim domaćim bendovima i jeftinim, ali poznatim, stranim bendovima koji nikada nisu gostovali u Nišu? Zašto na Nisomniji ne postoji raznovrsnost?

Zašto svake godine kada je u pitanju Nisomnija mora da se raspravlja o istim stvarima? Umoran sam od toga da uzaludno dižem galamu i tvrdoglavim ljudima objašnjavam očigledne stvari. Počinjem da se osećam kao Don Kihot čija je vetrenjača postala Nisomnija.

Miloš Najdanović

28.08.2009. u 15:21 • 1 Komentara • Print • # • ^

ponedjeljak, 10.08.2009.

De gustibus (non) est disputandum

žrtve turbo folka

Nekad, u Starom Rimu izgovorena je maksima „o ukusima ne treba raspravljati“. Danas, u modernoj Srbiji, ona je samo jedna izlizana rečenica iza koje se kriju ubice duševnog znanja, tradicije i kulture.

Šta je ukus? Šta je subjektivno mišljenje, pravo na to mišljenje, a šta je kultura? Ukus je kada više volim Milku od Nestle čokolade. Lično mišljenje je kada kažem da mi je Šopen draži od Vivaldija. Zašto je to tako... ne moram reći, moje je pravo da tako mislim. Nisam kazao da je Šopen bolji. Tu leži problem, neznanje... nekultura. Dnevno provodim sate sedeći ispred monitora, surfujući internetom i čitajući forume. Forumi su u starom Rimu bili trgovi gde su se okupljali ljudi ne bi li diskutovali o kulturi, politici, društvenim problemima i sličnom. Danas je to čest pojam na virtuelnoj mreži, samo što mu može pristupiti bilo koja neznalica koja se krije iza nadimka i prodaje maglu umesto znanja. „Sleš je bolji gitarista od Džimi Pejdža. Pejdž nema pojma šta je gitara.“, napisao je jedan od tih „briljantnih“ umova koji je juče napunio tek 16 godina. Lepo je znati da ima dece koja cene umetnost rokenrola, ali je šteta što ni neznajući, svojom neupućenošću i nezrelošću doprinose propasti te muzike. Da li je teško promisliti, potruditi se da saznaš nešto više o tome šta pišeš pre nego što izgovoriš tako nelogične misli. Džimi Pejdž je svirao gitaru od 60ih godina, od bluza je napravio hard rok i hevi metal. Toliko je tehnika izmislio na toj gitari, toliko rifova, produkcijskih trikova da je zasluženo velikan rok muzike. Sleš se na sceni pojavio krajem 80ih i na baš tim Pejdžovim gitarskim tehnikama je nadogradio svoj sopstveni stil. Čak i sam Sleš, navodi Pejdža kao svog idola. Kako je onda moguće reći da je ovaj drugi bolji? Nije... zato se treba zadržati na onom subjektivnom mišljenju: „Ja više volim da slušam Sleša, više ga cenim kao gitaristu“. Nažalost, to se u stvarnom životu ne događa. Neargumentovano se ne samo iznose, već nameću stavovi, a pri pokušaju da se diskusijom i činjenicama opovrgnu ti stavovi, umeša se treća strana sa poslovicom „o ukusima ne treba raspravljati“. Ali mora se, više nego ikad, treba se raspravljati, neophodno je diskutovati i obrazovati sve one koji su smeli da kažu da je klasišna muzika dosadna i glupa, da je Ceca kraljica muzike, da je Grand šou oličenje naše kulture i da je Guča centar srpskog džeza.

Koliko nisko kultura jedne zemlje može da padne, svedoči fenomen „turbo folk“. Rambo Amadus, crnogorski muzičar, u svojoj pesmi „Turbo folk“ ovaj pojam opisuje na sledeći način: „Folk je narod, turbo je sistem ubrizgavanja goriva pod pritiskom u cilindar motora sa unutrašnjim sagorijevanjem. Turbo folk je gorenje naroda... Muzika je miljenica svih muza, harmonija svih umjetnosti. Turbo folk nije muzika, turbo folk je miljenica masa“. Jedne večeri seo sam ispred malog ekrana u svojoj kući i odlučio da poslušam jednu turbo folk pesmu, bez ikakvih predrasuda. Ritam je bio neka najprostije odrađena ritam mašina, melodije kao da ne postoji, tekst pesme besmislen i skoro da se ne rimuje. Šta je tu muzika? Turbo folk objašnjavaju kao fuziju različitih muzičkih pravaca od roka, preko popa do istočnjačke tradicionalne muzike. To je kao da pravite čorbu od svega i svačega. Stavite malo povrća, mesa i na kraju čokoladu. Jedini način da se protiv ovakve, nazovi, muzike borimo je da redovno diskutujemo o kvalitetu i podižemo svest o kulturi. U ovoj zemlji je i to nemoguće učiniti. Naćićete persone koje će se složiti sa vašim stavovima, koje svakodnevno pljuju po turbo folku, grand paradi i sličnom, ali većina njih je samo licemerna i kad je u prilici sluša tu muziku, jer „nema veselja bez narodnjaka“...

Budite iskreni prema sebi, budite pravedni. Ne dozvolite da vam, ne samo društvo, već masa nameće lažne kulturne ideale. Izađite u pozorište i pogledajte predstavu umesto da sedite kući i gledate visekobudžetni holivudski blokbaster od kojih umiru sive ćelije. Ako ne negujemo duh i ne čuvamo kulturu, onda nemamo ništa...

Miloš Najdanović

10.08.2009. u 19:15 • 2 Komentara • Print • # • ^

nedjelja, 09.08.2009.

Ne, ne, ne...Tako se na prave avioni!

Petao Sofronije

Pored neograničene ljudske gluposti, postoji još jedan aspekt čoveka koji me fascinira, a to je sposobnost da ništa ne radi, a osporava sve što drugi rade.

Znate ono kada se trudite da nešto uradite, ali neko stane pored vas i kaže ,,radiš to pogrešno"? Ta osobina je našla svoj put i u virtuelni svet i širi se brže nego svinjski grip. U stvarnom životu, takvoj osobi se okrenem i ustupim mesto da uradi posao na ,,pravo način". Na netu to ne mogu da uradim, jer se te osobe kriju iza svojih nadimaka, a često i ne žele da raspravljaju o problemu.

Ako niste znali, da biste napisali dobru recenziju muzičkog albuma potrebno je da preslušate sva moguća i ikada objavljena izdanja (uključujući i demo i EP snimke?!) tog izvođača čiji rad kritikujete. Samo ste tada dovoljno stručni da stanete rame uz rame sa fanovima te grupe....Biiip! Pogrešno! Fanovi treba najbolje da poznaju svoju miljenike, a profesionalci da poznaju samu muziku i na jednostavan način je objasne ne-fanovima.

Ovo je tako česta pojava. Pojavi se neki internet korisnik i kaže mi ,,nemaš pojma". Osobu koja se krija iza pseudonima, ne iznosi argumente kada mi to kaže, a kada ih iznosi oni ne piju vode, ne mogu da smatram kompetentnom da tako nešto napiše.

Svi ti ,,apsolutni hejteri" neka sednu i počnu da pišu svoje radove i objave ih negde, makar to bio i blog, pa tek onda neka počnu da kritikuju druge.